|
Kontroverzni autor i jedan od
najvećih mističara rock scene Branimir Džoni Štulić je rođen 11. aprila
1953. godine u Skopju. Otac mu je bio vojno lice tako da su seljakanja bila
neizbežna popratna pojava profesije. Ključne godine odrastanja i afirmacije
proveo je u Zagrebu, gde je studirao na Filozofskom fakultetu. U početku
karijere često je nastupao sam, sa akustičnom gitarom i to pretežno po
žurkama gde je izvodio svoje, ali i tuđe pesme raznih žanrova. U to vreme
napisao je dobar deo pesama koje su se kasnije našle na ranim albumima Azre.
Prva grupa koju je osnovao se zvala Balkan Sevdah Bend. Činili su je
dugokosi momci sa akustičnim gitarama i jedna pevačica. Svirali su sve, od
Džonijevih pesama, preko sevdalinki, narodnjaka, do The Beatles. Vremenom se
bend sve više okreće rocku, i kroz njega je prošlo mnogo muzičara.
Januara 1977. godine Džoni je odlučio da promeni naziv grupe u Azra. Ime je
odabrano po pesmi Hajnriha Hajnea, a Azra znači devica. I pod novim imenom
su česte promene u grupi tako da sezone '77. i '78. godine nastupa sa Jurom
Stublićem, Jurijem Novoselićem, Marinom Pelajićem i Mladenom Juričićem. Jura
i Džoni, kao dve jake autorske ličnosti, nisu mogli dugo da izdrže pod istim
krovom, pa se čitava ekipa odvaja od Džonija i formira sastav Film. U to
vreme Džoni postaje član Parnog valjka, ali ni ta kombinacija nije dugo
potrajala, samo dve nedelje. Rezultati druženja su ostali zabeleženi na
albumima Parnog valjka jer je Husein Hasanefendić Hus, lider grupe, imao
običaj da obrađuje Džonijeve pesme. Tako su i nastale verzije "Jablan" i
"Kad Miki kaže da se boji".
Vrativši se ideji Azre, Džoni za stalnog saradnika prihvata bubnjara Borisa
Lajnera koji je u to vreme svirao sa grupom Haustor. Dugo su tražili
adekvatnog basistu, tako da su se za prvi intervju slikali sa psom. Valjda
da bi izgledali kao trio. Njih dvojica su snimili prvi singl sa pesmama
"Balkan" i "A šta da radim". U studiju su im pomogli Zlatko Mikšić Fuma,
basista Parnog valjka, prateće vokale pevao je Mladen Juričić, gitarista
Filma, Husein Hasanefendić je svirao gitaru i obavio produkciju, a
električnu violinu je svirao izvesni Relja. Debi singl pokreće prve
pozitivne kritike. Pesma "Balkan" koju je Džoni napisao po povratku iz
vojske, 1974. godine nosi u sebi sublimirane glavne odrednice njegovog
autorskog senzibiliteta. Originalni tekst pesme vukao je na sevdah, ali ga
je Džoni pod uticajem punka i novog talasa izmenio. Na te promene dosta je
uticao prvi nastup Pankrta u Zagrebu. Azri se uskoro pridružio basista Mišo
Hrnjak. Trio koji je snimio ključne ploče Azre bio je formiran. Džoni je
nastavio sa svojom idejom partizanskog proboja, tako da je grupa tokom leta
svirala po trgovima na moru kaleći se u direktnim kontaktima sa slučajnom
ili namernom publikom.
Debi album snimaju u proleće 1980. godine a za producenta je odabran veteran
Drago Mlinarec jer je Hus bio zauzet. Rezultat je u producentskom smislu bio
mršav jer im se nisu podudarali senzibiliteti. Ipak, pesmama to nije mnogo
naudilo pa se ta ploča smatra jednim od najjačih debija u YU rocku. Tokom
dvanaest numera Džoni demonstrira praštave gitare, uticaj belog reggae zvuka
(kao The Police u to vreme), uzvikujuće, gotovo bolno pevanje i tekstove sa
temama koje dotadašnja scena nije poznavala. Ipak, shodno vremenu, Džoni je
izbegao da snimi pesme sa jačim političkim temama, ostavljajući ih za
sledeći album. Na debiju se našlo dosta ljubavnih pesama i čitava ploča je
posvećena devojci Graciji, kojoj je napisao i upečatljivu, gotovo nervoznu
baladu "Gracija". Kada je debi album stigao u prodavnice, publika je već
uveliko znala sve pesme, tako da je na koncertima grupa odlično prolazila.
Dobar prijem prvog albuma otvorio je Azri vrata Jugotona i Džoni je krenuo
sa prekrajanjem i dopunjavanjem pesama koje je ranije napisao, a velikom
brzinom je pravio i nove. Džoni je već u to vreme ispoljio svoj naglašen
individualizam, tako da je odbio da svira na predstavljanju zagrebačkih
grupa u Domu omladine, organizovanih u paketu pod nazivom "Pozdrav iz
Zagreba" januara 1981. godine. Nekoliko nedelja kasnije došli su u Beograd i
tokom tri dana sa pet koncerata trijumfovali su u SKC-u.
Sledeći potez bio je singl sa pesmom "Lijepe žene prolaze kroz grad"
otpevanom delimično u slengu. Ploču je producirao Hus, odsvirao je i solo na
gitari u maniru britanske blues scene. Na B-strani našao se instrumental "Suzy
F." za koji je Džoni imao tri verzije teksta, ali su odbačene jer je zvučalo
"Kao da pjeva Aco Stojković na ljetnjoj bašti 1938. sa leptir mašnom" (citat
Džonija).
Singl je ujedno bio najava za dupli album "Sunčana strana ulice". Producirao
ga je sam Džoni što će kasnije redovno činiti. Među dvadeset četiri pesme
uvrstio je neke iz najranijeg perioda. Ploču otvara vinjeta "041" kao uvod u
priče koje slede. U ljubavnim pesmama "Ne reci mi dvaput", "Između nas",
"Gospodar samoće", "Sunčana strana ulice", Džoni je nežan, muzički se
oslanja na akustiku i novouvedene duvačke instrumente. Suprotno tome,
političke pesme gotovo nekontrolisano su pokuljale. Od gorke "Užas je moja
furka", preko tada aktuelnih "Poljska u mom srcu", "Kurvini sinovi", "Uvijek
ista priča", Džoni je progovorio o temama o kojima se ustručavao da peva na
debiju. Jugoton je jedino insistirao da se uz tekst pesme "Kurvini sinovi"
dopiše da je upućena "imperijalizmu i hegemoniji", ma šta to značilo. Na
ploči se prvi put našao jedan tekst koji nije Džonijev. Reč je o "Pit, i to
je Amerika" koji je napisao Mile Rupčić za istoimenu monodramu. Jedna od
najsnažnijih pesama je "Odlazak u noć" gde je u uobičajeno kabastoj
verbalnoj formi Džoni opisao svoju urbanu paranoju. Radeći na albumu, trojka
se homogenizovala, a veću pevačku ulogu dobili su i drugi članovi. Mišo
Hrnjak je otpevao "Kad Miki kaže da se boji", a Lajner je bio podrška u
pratećim vokalima. Na snimanju su gostovali: Miroslav Sedak Benčić,
saksofon, Franjo Vlahović, truba i trombon, Nikola Šantro, trombon i Mladen
Juričić, usna harmonika.
Posle turneje po Jugoslaviji, koja je trajala tokom leta i jeseni, Azra je u
zagrebačkom klubu Kulušić oktobra 1981. godine održala sedam koncerata koji
su snimani za trostruki živi album "Ravno do dna". Tih večeri definitivno su
potvrdili status predvodnika. Džoni se na tim višečasovnim nastupima gotovo
nije obraćao publici. Povremeno je u žaru svirke šutirao pojačala i
tvrdoglavo je odbijao da izađe na bis. Snimak sa koncerta održanog 21.
oktobra objavljen je na živom albumu marta sledeće godine. Ostvarivši želju
da ponovo snimi neke stare pesme za koje je smatrao da su u studiju
upropašćene, bazirao je program na tom materijalu. Ipak, predstavljene su i
nove pesme: "Rođen da budem šonjo", "Nedjeljni komentar" (sa uputstvom da je
posvećena lokalnim bogovima), "Prokleto ljut" i druge. Uoči izlaska ploče,
Azra je održala sedam rasprodatih koncerata u beogradskom SKC-u. Tada je već
izlazio na bis. Jedne večeri im se priključio Vlatko Stefanovski u pesmama
"Balkan", "Lijepe žene prolaze kroz grad" i "Obrati pažnju na posljednju
stvar". Publika ih je zvala opet, pa su na binu izašli svi članovi grupe Leb
i sol sa Džonijem i zapržili "Slow Down" Claptona. Na živoj ploči je Azra
reprezentativno predstavljena i prosto neverovatno deluje da su mesec dana
uoči beogradskih nastupa bili na ivici raspada. Naime, pred koncert u
Ljubljani došlo je do svađe pa je na bini Džoni razlupao gitaru i pojačalo.
Sukob je brzo izglađen i oni su nastavili dalje.
Sledeći, dupli album "Filigranski pločnici" izlazi već juna iste godine. Na
njemu su politički komentari još direktniji. "Tko to tamo pjeva" upućena je
drugu Titu, "68" propalim revolucionarima, "Pavel" romantičnim
revolucionarima, "Gorki okus" političkim prognanicima, tačnije nastala je
povodom zabrane zbirke pesama "Vunena vremena" i hajke na autora Gojka Đoga.
Ploča sadrži i ljubavne pesme "Volim te kad pričaš", "Kao ti i ja", "Ne
prodajem nasmiješenog psa" u kojoj peva Lajner. Tu fazu rada zaokružuje
singl "E pa što", posle koga grupa kreće silaznom putanjom.
Već januara 1983. godine Džoni u Frankfurtu snima ploču "Kad fazani lete" i
to sam sa Lajnerom, jer je Hrnjak napustio grupu ali i muziku posvetivši se
religioznoj sekti. Već zreo kao autor, Džoni grabi utabanom stazom što je
najpreglednije u pesmama "Anđeli", "Plavi golub", "Nemir i strast",
"Štićenik".
Slična je i sledeća ploča "Krivo srastanje" nastala sa Lajnerom godinu dana
kasnije, takođe u Frankfurtu. Sem njegovih pesama tu je obrada stare narodne
"Klinček stoji pod oblokom". Posle te ploče, Lajner ređe radi sa Džonijem.
Paralelno delujući sa brojnim zagrebačkim sastavima, Lajner, basista Srđan
Žljebačić Saher (ex Haustor) i gitarista Mladen Juričić (ex Film) formiraju
grupu Vještice.
Posle ploče "Krivo srastanje", Džoni se preselio u Holandiju gde je snimio
trostruki album "It Ain't Like In The Movies At All" na kome se nalaze nove,
ali i puno starih pesama prepevanih na engleski.
Sledeću ploču "Između krajnosti" radi u Zagrebu sa Lajnerom, Jurom Pađenom
(ex Grupa 220, Parni valjak, Aerodrom) i basistom Stivenom Kipom (Stephen
Kipp) koji je sa njim došao iz Holandije. I na ovoj ploči ima dosta obrada,
pretežno starih narodnih pesama, a kao najuspešnije se izdvaju "Adio Mare"
Vlahe Paljetka i "Zadovoljština" po motivima "I Can Get No Satisfaction" The
Rolling Stones.
Tokom 1987. godine ista ekipa je na turneji snimila četvorostruki živi album
"Zadovoljština" koji se pojavio u bogatoj opremi. Uz booklet sa tekstovima
svih pedeset pesama, dodata je i knjižica "Anonymous eprigrams" sa
Džonijevim poetskim radovima. Na albumu se pored starih pesama, nalazi
serija novih, ali to su pretežno obrade stranih autora.
Sledeći album je solistički, dupli "Balkanska rapsodija" i Džoni ga snima u
Zagrebu 1988. godine uz producentsku pomoć Australijanca Teodora Janija (Theodore
Yannie). Ploča je sklopljena po sličnom principu kao i prethodne. Štulić
malo peva na engleskom, malo se dotiče makedonskog folklora, ali i domaće
pop istorije. Tako je obradio pesmu "Traži mene" sastava S vremena na vreme.
U to vreme, na svirke je sa njim kao tehničar išao Srđan Saher, pa su se na
ploči našle dve pesme koje su potpisali on i Štulić. Jedna od te dve "Ti
znaš da putujem s tim" se kasnije, pod nazivom "Prečesto" pojavila na albumu
Vještica "Bez tišine!" (Plavi pilot 1991.).
Ploču "Balegari ne vjeruju sreći" Džoni je snimio početkom 1990. godine sa
Sevdah Shuttle Bandom koji su činili Jura Pađen, Tomislav Šojat i Branko
Knežević. Sa nje se izdvajaju obrade "Lilly Of The West" iz repertoara Boba
Dylana koja je u Džonijevom prepevu dobila naziv "Usne vrele višnje", kao i
"Leute moj" Tome Bebića. Štulić je efektan i u svojim pesmama "Voljela me
nije nijedna" i "Meni se dušo od tebe ne rastaje". Posle koncerta na Hvaru
15. avgusta 1990. godine grupa prestaje da postoji.
Tokom sledeće godine Štulić u Sarajevu i Holandiji snima ploču "Sevdah za
Paulu Horvat", ali se materijal na CD-u pojavljuje tek 1995. godine. U
škrtoj produkciji, na nivou demo snimaka, tu se pored tradicionala "Jovano
Jovanke", "Dimitrije sine Mitre" nalaze "Otac moga oca" na tekst Milovana
Vitezovića, "Priča o kralju" na tekst Ljubivoja Ršumovića, "Partizan" iz
repertoara Lenarda Koena i druge.
Veći deo 1991. godine Štulić je proveo u Beogradu a potom se vratio u
Holandiju. U jesen 1995. godine opet je nekoliko meseci u Beogradu. Na Sajmu
knjiga promoviše svoj prevod knjige "Božanska Ilijada", radi konačni miks
nekih pesama koje izlaze na duplom disku "Anali", a izdavačka kuca Komuna
postupno objavljuje njegove ploče na diskovima. Na CD-u "Balegari ne vjeruju
sreći" koji je objavljen 1996. godine kao bonus su se nasle obrada "Moj
galebe" A. Runjića iz repertoara Olivera Dragojevića i "Mokre ulice" koje je
Džoni komponovao zajedno sa Dejanom Cukićem. Na snimanju te pesme, pored
Štulića i Cukića, učestvovali su Dragan Mitrić, klavijature, Marija
Mihajlović, vokal i Enes Mavrić, harmonika.
Tokom devedesetih i Croatia records je veći deo ploča Azre objavila kao
reizdanja na CD-u. Štulićeve pesme su predstavljene u knjigama "Filigranski
pločnici" (Azra music 1982.) i "Big Bang" (samostalno izdanje 1985.) u kome
su svi tekstovi pesama od 1979. do 1984. godine kao i šest ranije
neobjavljenih. U Antologiji rock poezije "Pesme bratstva i detinjstva" (Nova
1993.), Štulić je zastupljen sa dvadeset jednom pesmom. Spotovi i koncerti
grupe objavljeni su na video kasetama: "Zadovoljština", snimak sa koncerta u
zagrebačkom Domu sportova iz 1987. godine i "Klinček stoji pod oblokom" (Jugoton
1990.).
|
